Национални парк Ђердап налази се у југоистиочном делу Европе, а у североисточном делу Србије, на самој граници са Румунијом.

Укупна површина Националног парка износи 63.608 хектара. Кључни природни феномен овог подручја јесте грандиозна Ђердапска клисура кроз коју протиче река Дунав.

Парк се простире на 100 километара десне обале Дунава од Голупца до Караташа код Кладова и обухвата узани шумовити брдско – планински појас, ширине 2-8 километара уз Дунав, који се издиже изнад Дунава од 50 – 800 метара надморске висине.

Клисура Ђердапа и природно подручје уз клисуру, као просторна целина, одликује се изузетним културно-историјским вредностима, значајним природним екосистемима по саставу изузетне вредности и реткости, објектима изворне флоре и фауне и добро очуваним шумама природног састава и изузетног изгледа. Ова територија је 1974. године стављена под заштиту као Национални парк Ђердап, највећи национални парк у Србији.

Према археолошким налазима и културноисторијским споменицима, као што су Лепенски вир и Голубачки град, може се видети да су на овим просторима људи живели хиљадама година уназад.

Поред бројних историјских знаменитости, богатство овог подручја огледа се у великом броју необичних биљних и животињских врста. Овде можете срести медведа, риса, вука, шакала, сову ушару или сиву роду, и помирисати јоргован, златну папрат, ђердапски звончић, жуту раван и на стотине необичних, заштићених биљних врста.

Ђердапска клисура је природно подељена на: Горњу клисуру и Доњу клисуру.

У Горњој клисури налазе се две клисуре: Голубачка и Госпођин вир. Пред улазак у Голубачку клисуру из воде стрчи позната стена Бабакај, као вековна опомена морнарима на опасност, да Дунав у Ђердапу неопрезност и несигурност не прашта.

Најживописнији и најлепши делови Ђердапске клисуре су Велики и Мали Казан који се налазе у такозваној Доњој клисури.

Изнад обале Великог казана у вис се дижу Велики Штрбац на нашој, и Велики Чакор на Румунској страни, који својом суровошћу и дивљином пружају импресивну слику. Дунав је у овом подручју широк свега 147 метара, а до изградње хидроелектране „Ђердап 1“ имао је дубину од 87 метара што је представљало највећу дубину у Европи.

Нешто ниже од Великог казана, Дунав улази у Мали казан, који је нешто шири и са мањим дубинама од Великог казана.

У стени на нашој обали уклесана је чувена Трајанова табла, којом је овај римски Император обележио изградњу пута кроз Ђердапску клисуру.

На најистакнутијим тачкама Великог и Малог казана, биле су некада подигнуте сигналне станице, балон станице, из којих су увек будни радници, посебним уређајима и сигналима регулисали пловидбу на овом сектору Дунава.

Бледеријски водопад је изузетна природна атракција која се налази у близини села Река, на око 25 километара од Кладова. Река Бледерија извире на 190 метара надморске висине и тече на југоисток, а низводно од водопада прима воде Соколовице и Суваје и наставља као Бледерија до споја са Равном реком, одакле наставља ток ка Дунаву као Река или Речка река.

Сами водопади се вертикално преливају са висине од око 7 метра, а са стране великог водопада постоји још један мали, који током лета нестаје, али га увек има у пролећу када је река богата водом. Дебљина бигра на самом његовом одсеку је 5-10 метара. Изнад водопада, на око 2 километара, налазе се субтермални извори са температуром око 17 ℃. Воде ових извора спајају се преко низа слапова.

На око 2,5 километара од водопада, налази се и интересантна пећина са врелом Соколовице. Интересантан податак за овај крај је и то да је овуда пролазила пречица римског пута из Пореча, преко Мироча ка Дунаву и Кључу док Трајан није пробио пут кроз Казан.

Мала Врбица је једно од 35 идентификованих „Important Bird Areas“ (IBA) у Србији. Ова међународна класификација значајних подручја за птице подразумева рад на њиховој идентификацији, мониторингу и заштити. Подручје стиче статус IBA уколико испуњава строге критеријуме засноване на присуству угрожених врста птица и њиховој бројности. Иако је IBA мрежа заснована на богатству птичијег света, заштита ових подручја доприноси очувању великог броја других животиња и биљака.

Истраживање диверзитета орнитофауне на овом локалитету задужена је Група истраживача Националног парка „Ђердап“, који је утврдила значајне промене у бројности гнездећих популација појединих врста птица, изазваних променом у режиму газдовања самим рибњаком (интензивна производња рибе или одсуство исте).

Планину Мироч чине планински врхови Штрбац, као највиши врх Мироча са надморском висином од 767 метара, који се уздиже изнад најужег дела Дунава у Европи, затим планински висови: Мали вис, Високи чукар, Чаршија, Главица и висоравни: Килома, Бељан, Алун и Мирочка висораван. Планина Мироч је једна од најбогатијих планина у Србији по броју пећина, увала и вртача, као и других спелео објеката.

Више од шездесет објеката налази се на овој планини, од којих су неке већ истражене, као што је то на пример Градашница или Лазарева пећина, док се у друге, због неприступачности унутрашњости и бројних препрека, може ићи једино са комплетном спелеолошком опремом , те још нису у потпуности истражене. То је случај са објектима: Беле воде, Буронов понор, Мамутоло, Ибрин понор, Немачки понор...

Мироч је од давних времена имао веома велику стратешку улогу због свог географског положаја и конфигурације рељефа. Преко планине Unum како су је римљани називали, протезао се главни путни правац Via Danubius, па се зато на њој налазио велики број објеката чија је намена била заштита овог римског пута.

Поузданих података када је планина Мироч добила данашње име нема али није случајност што се за Мироч планину везују многе легенде и народне песме које описују јунаке као господаре ове планине. Међу њима свакако најпознатија легенда о Краљевићу Марку и вили Равијојли.

На Мирочу постоји традиција планинарства  и бројне стазе, и оне су покривене маркацијом. Кнефељцовим знаком (црвени кругови и беле тачке у средини) означени су путеви Великог и Малог Штрпца. У Кладову је регистровано и активно планинарско друштво „Врх“.

Како би омогућио пребацивање својих легија и припремио се за поход против дачког (дачанског) краља Децибала, римски император Трајан је наредио да се кроз Ђердапску клисуру направи односно изгради копнени пут Via Trajana. Након завршетка радова, у жељи да се остави сведочанство о овим подвизима, у стени поред Дунава, уклесан је натпис посвећен римском цару Трајану. Овај богато украшен текст на латинском језику, исклесан у стени правоугаоног облика, познат је као Трајанова табла. У прво време, табла је била постављена 1,5 метара изнад римског пута Via Trajana, али је данас због изградње хидроелектране „Ђердап 1“ измештена на виши ниво, те се може видети само са Дунава.

На Трајановој табли је било уклесано шест редова текста, али су данас видљива само три. Иако су само три реда текста видљива, порука која је уклесана је и данас позната. Натпис је на латинском, а у преводу значи:

„Император Цезар, син божанског Нерве, Нерва Трајан Август, победник над Германима, Велики Понтиф, четврти пут постављен за трибуна, отац домовине, конзул по трећи пут, планине је исклесао и поставио греде од којих је направљен овај пут.“

На основу трагова боје који су сачувани у угловима рељефа, дошло се до закључка да је табла била пребојена црвеном бојом. Поред поруке, на стени се могу видети и украси који се на њој налазе. Њих сачињавају шест розети и орао раширених крила у средини, као и два делфина са стране. Према неким записима верује се да је испод ове, постојала исклесана једна клечећа фигура која је придржавала таблу.

Низводно од Кладова, на око седам километара, налазе се остаци једног импозантног дела римске архитектуре и грађевинарства, Трајанов мост.

На нашој обали од тог, за оно време грандиозног објекта, данас се упркос зубу времена и незаштићености очувао само део носећег стуба.

Мост је грађен у периоду ратова Римљана и Дачана и то са циљем, да се повежу делови римске државе са новом провинцијом Дакијом. Претпоставља се да је мост завршен око 105. године, и то пред сам почетак Другог похода римског цара Трајана на Дачане.

Антички писци као главног архитекту и конструктора моста спомињу Аполодора из Дамаска, познатог у оно време по градњи многобројних цивилних и војних грађевина. Везујући мост за Трајана, савременици кажу да је Трајан приликом преузимања власти и полагања заклетве рекао:

„Бићу поштован када Дакију учиним римском провинцијом и када Дунав и Еуфрат пређем преко мостова.“

Изградњу моста на овом месту условиле су погодне природне могућности. Наиме Аполодор је ово место изабрао због тога што је Дунав на овом делу био врло миран и малих дубина, корито је доста песковито, а близина острва Шимијан пружала је могућност да се преградом Дунав усмери најпре у један рукавац, и на исушеном дну изграде стубови а затим, то исто учини са другим рукавцем.

Мост је  био дугачак 1.134,90 метара и лежао је на 20 стубова. Висина моста изнад реке била је 18,60 метара, а ширина је 14,55 метара. Док су стубови моста били изграђени од камена, горњи делови моста били су од дрвета. Ради обезбеђења са обе стране моста била су саграђена утврђења, Понтес на нашој, и Дробета на румунској страни. На самом мосту су се пак налазиле стражарске куле, које војска никада није смела напуштати.

Мост је порушен по наређењу цара Аурелијана када су Римљани под навалом варварских племена морали да напусте тадашњу провинцију Дакију. Други извори тврде да је порушен 20 година после изградње по наређењу цара Хадријана, а неки пак верују да се мост распао много година касније, под утицајем воде.

Двадесет стубова се још могло видети 1856. године, када је водостај Дунава био рекордно низак. Међународна комисија за Дунав, је 1906. године, одлучила да уништи два стуба који су ометали навигацију. Остаци 16 стубова Трајановог моста су лоцирани 1932. године. Пола века касније археолози су успели да лоцирају њих 12, а четири је вероватно у међувремену однела вода. Остаци првих стубова на обе стране и данас се могу видети на обалама Дунава.

Диана је била највеће и најзначајније римско војно утврђење на горњо-мезијском лимесу. Изграђено је од камена тесаника, у време припрема цара Трајана за освајање Дакије. С обзиром да је у овом делу Дунав био веома буран, са много вирова, подводних стена и брзака, прокопан је и канал, који је омогућио безбедну пловидбу Дунавом.

Диана има основу заобљеног правоугаоника, поседовала је и четири капије, а коначан изглед тврђава добија почетком IV века. Приликом свог похода на Балкан, Готи су је делимично спалили, а касније Хуни разорили. Ово утврђење обновио је византијски цар Јустинијан у VI веку, како би ојачао границу и заштитио Царство. Коначан слом тврђава доживљава за време Словенско-аварских упада.

Археолошка истраживања указују да се, осим војног логора, на овој локацији налазило и цивилно насеље, као значајан економски центар са пристаништем.

Остаци Диане се могу видети десетак километара узводно од Кладова, преко пута Омладинског кампа „Караташ“, и данас је под заштитом државе и на листи археолошких налазишта од изузетног значаја.

Најзначајнији споменик из периода турске владавине је тврђава Фетислам (Faht-ul-Islam), а назив ове тврђаве значи Капија мира или Капија ислама. Утврђење чине две засебне целине које су изграђене у различито време, па су се тако и разликовале по концепцији градње, али и њиховој функцији.

Мало утврђење или Мали град подигнут је у 16. веку у време Сулејмана Законодавца као полазиште за турска освајања Северина и Ердељa. Изграђен је на највишем месту, правоугаоног облика, са бедемима и кружним кулама и делио се на горњи и приобални простор. Само се на два места улазило у тврђаву преко покретних мостова, јер је био окружен ровом. На основу овога може се закључити да је имао све одлике артиљеријске базе.

Велико утврђење или Велики град је подигнут у 18. веку за време аустро-угарских сукоба. Тврђава је имала камени бедем са шест кула - бастиона и три улазне капије. Дунав, Оросопи и Варош капије са мермерним плочама могу се и данас видети, као и ров који је некада био испуњен водом природног рукавца Дунава, а који је штитио утврђење од упада.

Подизањем тврђаве Фетислам, завршена је турска одбрамбена линија према Угарској које су чиниле тврђаве: Кулич, Смедерево, Голубац, Рам и сам Фетислам. Током своје бурне историје, често је мењао своје господаре и представљао значајно војно утврђење и важну стратешку тачку за контролу пловидбе Дунавом. После пада Неготина, Турци су без борбе предали Кладово српској војсци, али га убрзо поново заузимају и обнављају. У време кнеза Милоша, 1833. године, долази до ослобађања вароши Кладова, а тек 1867. године ослобођена је и тврђаве Фетислам, када је турским ферманом султана Абдула Азиса предата кнезу Михаилу Обреновићу и српским властима на управу. Датум предаје кључева, 26. април, обележава се као Дан општине Кладово.

Тврђава је у потпуности обновљена кроз пројекат „ЕУ за тебе – за културно наслеђе и туризам“. Европска унија и Влада Савезне Републике Немачке су уложиле у реконструкцију Варош капије и пратећих казамата, улаза у Мали град и летњу позорницу на Фетисламу. Обновљена тврђава је свечано отворена за посетиоце 26. априла 2023. године.

Природно излетиште у срцу Ђердапске клисуре вековима фасцинира својом лепотом и благошћу терена усред моћних стеновитих громада и моћне реке Дунав. Шездесетих година прошлог века овај локалитет је био познато излетничко место по својим цветним ливадама и изворским водама, одакле се стазом могло стићи до Трајанове табле. Након потапања пута кроз Ђердап због изградње хидроелектране „Ђердап 1“, локалитет је постао ливадско-шумски комплекс површине 7-9 km², са пуно густе хладовине, разноврсног цвећа и лековитих трава.

На око 3 километара низводно од Текије, налазило се острво Ада Кале (острво тврђава).

Како се налазило на стратешки врло значајном месту, историја овог острва била је веома бурна и оно је често мењало господаре.

До 1788. године острвом су управљали Турци, који су га због положаја и значаја утврдили. Од 1788. године до 1791. године тачније до Свиштовског мира, припадало је Аустријанцима. После Свиштовског мира Аустрија враћа острво Турској, која њиме управља до Првог светског рата када је 1913. године припојено Румунији.

Дугогодишње управљање Турака острвом Ада Кале, утицала је на структуру становништва и оно је претежно било насељено турским становништвом. Међутим и само становништво је избегавало било какве везе са другим народима осим турским, и међусобним брачним везама или везама са турским становништвом у Турској, настојало се да сачува свој језик, обичаје и веру, у чему је успело.

Острво је за историју Срба имало посебан значај, 1804. године, у време Првог српског устанка, Миленко Стојковић је на острву сустигао и погубио чувене и озлоглашене београдске дахије: Аганлију, Кучук Алију, Мула Јусуфа и Фочић Мехмед Агу.

Казан је најдраматичнији природни предео целог тока Дунава и вековима је био најопасније место за пловидбу. Отежане услове пловидбе у Казану до подизања бране на Дунаву, регулисао је специфичан систем вођења и контроле речног саобраћаја. Систем од шест сигналних станица на обе обале Дунава је служио као јединствени семафор на Дунаву. Подигнут или спушетен, балон је био знак капетанима да слободно прођу или сачекају мимоилажење са бродом из супротног смера.

Балон станице „Пене“ и „Варница“ данас имају улогу споменичког инфраструктурног наслеђа. У балон станици „Пене“, која је под заштитом Завода за заштиту споменика културе, данас се налази уметнички атеље локалног уметника Слободана Тркуље. Некадашња балон станица „Варница“ била је привремено претворена у улазну туристичку рецепцију и информативни центар региона, са пратећим угоститтељским објектом. Данас је ова балон станца претворена је у добро познати ресторан.

Изградњом хидроелектране, дотадашњи бесани ток Дунава претворен је у кротку реку. Хидроелектрана је знатно подигла ниво Дунава, посебно на најужим и некада најопаснијим деоницама.

Хидроенергетски и пловидбени систем „Ђердап 1“, вишенаменски и комплексан објекат, изграђен је у периоду од 1964. до 1972. године, на 943 километру Дунава, десет километара узводно од Кладова. Била је највећа европска хидроелектрана са инсталираним капацитетом од 2.100 мегавата и после изградње, по величини четврта на свету.

Још увек највећа хидротехничка грађевина на Дунаву, укупне дужине 1278 метара, потпуно је симетрична и пројектована тако да свака земља (Србија и Румунија) располаже истим деловима главног објекта, које одржавају и користе сходно споразуму и конвенцијама о изградњи и експлоатацији.

Свака страна располаже са по једном електраном, са шест хидроагрегата, бродском преводницом и по седам преливних поља од укупно 14, колико их има у заједничкој преливној брани. Симетралу објекта чини државна граница.

У електрани је монтирано шест хидроагрегата укупне снаге 1.026 мегавата. Хидроагрегати су са такозваним Каплановим турбинама, чији пречник кола износи 9,5 метара и до тада у свету нису грађене турбине већег пречника.

Обе електране су међусобно повезане, тако да, у случају потребе, агрегати на српској страни могу испоручивати електричну енегију у мрежу на румунској страни, и обратно.

У центру Кладова, у близини променаде, окружена зеленилом, налази се православни храм, посвећен Светом Ђорђу. Једина је црква у Кладову и чини део Епархије тимочке Српске православне цркве.

Око 1735. године, постојала је мала православна црква, као сведок о православном животу на овом подручју. Нажалост њени остаци нису сачувани, али се зна да се налазила у непосредној близини новоизграђене цркве, која је саграђена у периоду од 1856. до 1862. године.

Најстарије иконе које се у њој налазе потичу из XVIII века. У току Првог светског рата црква је била оштећена, а велики део црквених књига је спаљен. Касније, за време Другог светског рата храм је оскрнављен, и део црквеног плаца одузет. Упркос свим покушајима рушења, црква је опстала.

Током Другог свеског рата је звоник цркве служио као осматрачница. Записи који су се чували још у старој цркви су доста битни за откривање историје и навика тадашњег становништва, а међу записима се такође може наћи и разлог зашто је Кладово добило баш то име. Црква данас организује веронауку за децу и одрасле.

У живописном подунавском крајолику на 20 километара од Кладова, подно брда у долини речице Шајне, смештен је манастир Свете Тројице, прозван Манастирица. Иако се сматра да је назив стекао по истоименом насељу, основано је претпоставити да је било обрнуто: село Манастирица, основано након сеоба и насељено Србима из области Црне Реке, те са Косова и Метохије, подигнуто је у близини монашке насеобине, основане у XIV веку.

По предању манастир је основао Свети Никодим тисмански под краљем Милутином и у њему је по једном старом народном предању кћер кнеза Лазара која је била удата за Бајазита турског владара, после његовог пораза и погибије у битци код Ангоре од стране Тамерлана, нашла уточиште бежећи са истока.

Данашњи Саборни храм Силаска Светог Духа на апостоле евоцира прошла времена, изграђен око 1900. године, и њиме отпочиње ново поглавље у историји Манастирице, саграђен је као једнобродна црква са полуобличастима сводом, троделним олтарским апсидом и припратом. У унутрашњост грађевине светлост продире кроз три уска прозора у виду монофоре на северном и јужном зиду као и у олтарској апсиди. Црква је покривена двосливним кровом. У новије време храму је додата спољашња припрата у виду вести била. Последња обнова храма и манастирског комплекса започета је у време Епископа тимочког Јустина, а довршена живописањем унутрашњости за време Митрополита тимочког Иларона.

У храму се налазе честице моштију бројних светитеља.

По благослову митрополита тимочког Г. Иларона августа 2024. године Манастирица је стекла статус метоха манастира Буково, од када у монашком подвигу на оном светом месту обитавају Јерођакон Марко и Монах Игњатије.

Центар Кладова чини шеталиште испуњено зеленилом, у коме централно место заузима православни храм – Црква Светог Ђорђа, која је саграђена за време кнеза Михаила Обреновића, на месту старе цркве у XIX веку.

Стара чаршија и ужи центар града под заштитом су државе, за туристичке посете најпримамљивији део Кладова. Променада Стара чаршија, са својим бројним ресторанима, пицеријама, посластичарницама и Туристичким инфо-центром, стапају традицију и модерно доба у једно, те са поносом носи епитет веселе чаршије и улице отвореног срца.

У близини старе чаршије и главног градског парка налази се и велики парк са дечијим градом, омиљено место за шетњу, рекреацију и игру најмлађих становника Кладова. Раскошно зеленило, језеро и велики гејзер, повезују градску марину и тврђаву Фетислам са центром града.

Кладовска плажа је дуга око 1000 метара и налази се на стотинак метара од центра града. Покривена је песком и уређена тршчаним сунцобранима, кабинама за пресвлачење и тереном за одбојку на песку.

Након издавања употребне дозволе од 1. јула 2022. године дефинисани су услови коришћења купалишта које је добило нове садржаје. О безбедности купача брину лиценцирани спасиоци који на располагању имају спасилачки чамац најновије генерације.

Већ неколико година уназад право је место за летњи одмор и рекреацију. С обзиром на то да се у непосредној близини налазе два хотела, она представља и алтернативу летовањима на мору.

Археолошки музеј Ђердапа у Кладову, отворен је 1996. године и чува сведочанства о културама праисторијског, римског и средњовековног периода на Дунаву. Један је од ретких специјализованих музеја у Србији, основан са циљем да заштити археолошку баштину Дунава.

У поставци Археолошког музеја могу се видети праисторијски, римски, касноримски, рановизантијски и средњевековни предмети који су пронађени у хронолошком распону од 10.000 година. Велики број изложених предмета представља истинске раритете, баштину која по важности прелази границе наше земље. Тренутно је у галеријама Музеја изложено преко 1.500 прворезредних експоната откривених на више од 100 локација ове регије.

У музеју се годинама обележава „Ноћ музеја“, али је често и не само место за туристе, него и место где кладовски ученици имају разне радионице и активности, кроз које на практичан и креативан начин уче о свом граду, али и историји читавог краја.

„Величанствено је стајати на обали Дунава“ или „Magnum est stare in Danubii ripа“, представља (над)наслов сваке активности и манифестације Музеја Ђердапа, од 1998. године, када је први пут промовисана. Аутор ове реченице је Плиније Млађи.

Петрово Село налази се на источној страни планине Мироч. Укупна површина села износи 6.484 хектара, од чега је већина под шумом. Село је широко око 6 километара, а дугачко око десетак километара. Надморска висина је просечно око 450 метара.

Петрово Село захвата простор на западу од Стрпског корита према селу Голубиње и селу Мироч, на истоку до манастирског гаја, на југу села Велика Каменица и Подвршци, на северу до Текије и Сипа. Клима је континентална.

Јован Цвијић у опису Мироча, 1887. године, записује: „Планинска област између Поречке реке и Неготинске Крајине је покривена неопходним шумама и слабо је насељена. Шуме су биле тако густе да због њих осим вијугавог пута, ништа се није видело, изглед правих прашума у којима осим великог дрвећа: букве, храста, јасена, липе било жбуња од љиљана или јоргована, дрена, паветине и то их чини непроходним.“

Данас источна страна Мироча је много питомија, тачније без великих шума које нам описује Јован Цвијић. Мирочке ливаде су пуне лековитог биља: нане, кантариона, буквице, а такође и шумским плодовима: шипка, глога, купина, дрешина, дивљег воћа. Шуме су пуне дивљачи: лисица, јелена, дивљих свиња и ситне дивљачи.

Насељивање Петровог Села је почело у другој половини XIX века Црногорцима, тако да је данас у селу 90% Црногораца, а према влашким селима има и локалног становништва.

Петрово Село је, поред лепих шума, пашњака, потока и речица, област са великим бројем неиспитаних и нигде забележених пећина, понора, јамама, крашким пољима.

Део источног Мироча са Петровим Селом је део мирочке карбонатне платформе. Мирочка карбонатна платформа егзистирала је  времену горње јуре – доње креде. Овакав сложен геолошки састав да Петрово Село има велики број сувих, понорских и изворних јама и пећина. Суве пећине се налазе на највишим косама и кречњачким гребенима, и на странама скарашћених долина. Понорске пећине леже у доњим деловима увала, али на почетку скарашћених долина. Речне пећине показују се у два нивоа, у изворским деловима долина. Јаме се срећу са скарашћеним, вишим деловима долина и на платоима.